У историјској области Левач, на југу Шумадије, налази се манастир Каленић који представља један од најлепших споменика српске средњовековне уметности, истакнут како по својој архитектури и каменој пластици, тако и по зидном сликарству изванредног квалитета. Католикон манастира, црква Богородичиног Ваведења, саграђена је и осликана између 1418. и 1427. године. Према натпису испод ктиторске композиције у припрати који је оставио монах Герасим у XVIII веку, цркву је саградио протовестијар Богдан, са женом Милицом, братом Петром, током владавине деспота Стефана Лазаревића, такође приказаног заједно са породицом ктитора.

Црква припада типу сажетог уписаног крста, са куполом и бочним конхама- тип који се најчешће среће међу црквама Србије позног средњег века. Вертикалност грађевине наглашена је пиластрима на фасадама, као и изразито високом куполом изнад наоса цркве. Камен и опека ређани су у правилним хоризонталним низовима, док се мотив шаховског поља може видети у горњим зонама. Архитектонски скулптурални украс смештен је махом је на прозорским отворима, чеоним странама слепих аркада, перфорираним каменим розетама, приказујући фигуралне представе, геометријске и флоралне орнаменте.

Сликарство у унутрашњости открива рад изврсних цртачких квалитета и префињених хроматских ефеката, као и присуство нових иконографских решења. На основу стилских карактеристика, верује се да је главни уметник заслужан за фреско сликарство цркве у Каленићу сликар по имену Радослав, који је израдио минијатуре у Четворојеванђељу духовника Висариона у којем је оставио потпис. С обзиром да је црква била без одговарајућег кровног покривача током османлијске власти, велики део сликарства у унутрашњости је оштећен, нарочито онај у горњим зонама.

У куполи, остаци Небеске литургије се могу видети, као и фигуре појединих пророка. Христови преци насликани су на потрбушјима лукова испод куполе, док су сводови и највиши делови зидова наоса осликани сценама из циклуса Великих празника. Додавањем два Богородичина празника у западном травеју- Њеног Рођења и Ваведења, створен је сажети циклус који је посвећен Њој. Такође, у северној певници, укључена је и сцена Скидања с Крста, која се обично приказује у оквиру циклуса Христових страдања. Христова чуда приказана су у доњим зонама наоса, започињући Свадбом у Кани којој је дата посебна пажња и значај, како у погледу величине композиције, тако и присуства јединствених иконографских детаља. У олтарском простору, делимично је очуван циклус Христових посмртних јављања, док су у средњој и доњој зони приказани Причешће апостола и Служба архијереја. У ниши проскомидије насликан је Мртви Христос. Међу појединачним фигурама могу се видети свети мученици, бесребрењаци, свети ратници, арханђели, као и други свете личности, укључујући светог Симеона и Саву. Неки од пустињака су насликани у припрати, као и старозаветни праведници, док су на северном зиду припрате сачувани портрети ктитора. На зидовима припрате насликан је опширан циклус Богородичиног живота који укљујучује неке од мање учесталих сцена, попут Уписа Марије и Јосифа у Витлејему.

На фасадама су се сачували трагови сликарства, који су заједно са бојеном скулптуралном декорацијом доприносили полихромији спољашности цркве. На северном зиду припрате очувани су остаци монументалне представе Свете Тројице. Првобитно, лунета над западним порталом била је осликана сценом Богородичиног Ваведења, којем је црква и посвећена. Мозаичка икона која се сада на том месту налази каснији је додатак.