Манастир Градац налази се на уздигнутој заравни изнад истоимене реке, на обронцима планине Голије, 20-ак километара северозападно од града Рашке и 12 километара од града Брвеника. У средњем веку, будући да се налазио недалеко од старог града Раса и у близини некадашњег пута за Ариље чији се један крак одвајао за Студеницу, манастир је својим положајем уживао добру повезаност са политичким, културним и духовним центрима тадашње српске државе. У ранохришћанском периоду, у непосредној близини каснијег средњовековног главног манастирског храма, налазила се једнобродна црква о чијем изгледу и времену настанка немамо довољно података.

Тачна година почетка изградње манастира није нам позната, али се оквирно смешта у последњу четвртину XIII века. Најзначајнији увид о настанку Градца пружа нам архиепископ Данило II (око 1270- 1337) у житију краљице Јелене, где истиче њен труд око подизања цркве, за коју су били заслужни најбољи мајстори које је сакупила, као и то да је одредила да у манастиру бораве изабрани монаси, којима је утврдила црквени устав, поклонила имања и села, а цркви приложила књиге, сасуде од сребра и злата, иконе, златоткане завесе и свете мошти. Питање порекла краљице Јелене, супруге краља Уроша I (1243-1276), мајке краљева Драгутина (1276-1282) и Милутина (1282-1321), и даље је отворено у науци са различитим изнетим претпоставкама о њеној династичкој припадности. Ипак, епитет Анжујска везан је уз њено име у историографији и популарној култури, чинећи њену личност препознатљивом. Познато је да је одржавала везе са појединим западним владарским кућама и црквеним великодостојницима.

Везе са Западом приметне су и у архитектури њене задужбине- Благовештенске цркве манастира Градац. Бројни декоративни елементи свој узор имају у градитељству у том периоду актуелног готичког стила, попут контрафора прислоњених уз источни део фасаде, преломљених лукова архиволти портала, већих прозора, слепих аркадица испод кровног венца, као и украса капитела и розете у лунетама прозора. Црква је зидана тесаним каменом- сигом, а споља је пресвучена светлим углачаним малтером. Док је архитектонски украс од истог материјала, прозори и портали су од белог мермера.

Својом основом и просторним решењем, градачка црква наставља традицију рашког градитељства, примењујући карактеристике присутне у великим споменицима попут Студенице и Жиче. Осмишљена је као једнобродна грађевина са припратом на западу са бочним капелама, уским западним травејем, куполом над средишњим простором, певницама на северу и југу и троделним олтарским простором на истоку. Кришкаста купола са тамбуром који је осмостран изнутра и споља представља особеност Градца. Остали делови наоса засведени су полуобличастим сводовима, док је над припратом крстасти свод са ребрима. Олтарски простор се наставља на целу ширину наоса и састоји се из три дела од којих сваки има засебну апсиду које се завршавају на истој висини, што је новина у дотадашњој градитељској пракси рашких храмова.

У добро осветљеној унутрашњости Богородичине цркве у Градцу бели мермер је коришћен и за клесани намештај, попут олтарске преграде, а мермер је употребљен и за израду два саркофага у западном травеју наоса. Није познато ко је био сахрањен испод мањег северног саркофага, док се испод јужног налази двојна гробница предвиђена, највероватније, за краљевски пар. У њој је 1314. године сахрањена краљица Јелена, док су остаци краља Уроша похрањени у његовој задужбини, манастиру Сопоћани. Изнад гробнице, на јужном зиду, насликана је ктиторска композиција на којој су приказани у поворци коју Богородица приводи Христу на престолу- Стефан Првовенчани, краљ Урош и краљица Јелена са моделом цркве у рукама.

Живопис католикона Градца у великој мери је страдао, будући да је током своје историје, храм дуги низ година био без кровног покривача и сводова. Ипак, сачувани делови сведоче о високом квалитету зидног сликарства. У тамбуру куполе, између прозора, у паровима су насликане фигуре пророка, док су у пандантифима били насликани јеванђелисти. Сцене циклуса Великих празника испуњавале су горње површине зидова наоса, међу којима су се сачувале представе Распећа, Успења Богородичиног и Рођења Христовог. Делови појединих композиција чувају се у Народном музеју Србије. У олтарском простору насликано је Причешће апостола и поворка архијереја, док су у конхама бочних апсида приказана попрсја Богородице и мртвог Христа као део сцене Оплакивања која је овде по први пут насликана. У припрати, у другој зони, насликане су сцене из Богородичиног живота. Најрепрезентативнија и највећа од њих била је композиција Благовести, као празника коме је црква посвећена, насликана са обе стране портала, а од које су се данас сачували само крило арханђела и део Богородичиног нимба. У јужној капели која је била посвећена Стефану Немањи, насликан је био живот родоначелника лозе Немањића од одласка на Свету Гору до смрти и преноса његовог тела у Студеницу.

Живопис је сачуван и у мањој Цркви Светог Николе, подигнутој на стени на југоисточној страни порте. Иако је живопис настао вероватно у XIV веку, претпоставља се да је црква саграђена пре завршетка католикона, за потребе богослужења у време трајања радова. Могуће је да је била намењена мајсторима католичке вероисповести који су учествовали у изградњи Градца, а нагађа се и да је служила као својеврсна дворска капела краљице Јелене, будући да је спојена степеницама са јужним конаком у којем су могле бити краљичине одаје.

Остале грађевине, попут трпезарије, страдале су, у великој мери и због неповољних карактеристика терена на којем су саграђене. Подземне воде и околна брда допринела су стварању бујица које су уништиле већи део материјалних остатака на простору манастира. Године 1948. започети су радови на истраживању, конзервацији и рестаурацији манастира који су трајали тринаест година. Од осамдесетих година XX века, манастир је поново активан са женским сестринством које у њему обитава.